Veliki petak: Zbog  čega je bio pomilovan razbojnik razboriti?

Veliki petak: Zbog čega je bio pomilovan razbojnik razboriti?

ZBOG ČEGA JE BIO POMILOVAN RAZBOJNIK RAZBORITI?

Sv .Jovan Šangajski

„A jedan od obješenih zločinaca huljaše na njega govoreći: Ako si ti Hristos, spasi sebe i nas! A drugi odgovorivši ukoravaše ga govoreći: Zar se ti ne bojiš Boga, kada si i sam osuđen tako? A mi smo pravedno osuđeni, jer primamo po svojim djelima kao što smo zaslužili; a on nikakva zla ne učini. I reče Isusu: Sjeti me se, Gospode, kada dođeš u Carstvu svome. I reče mu Isus: Zaista ti kažem, danas ćeš biti sa mnom u raju“ (Lk. 23, 39-43).
Tako pripoveda sveti jevanđelista Luka o duboko poučnom i dirljivom događaju, o Hristovom obraćenju i pomilovanju razbojnika koji je visio pored Njega na krstu na Golgoti.
Čime je razbojnik zaslužio takvu milost? Šta je izazvalo tako brz i odlučan odgovor Gospoda? U adu su se još nalazili svi starozavetni pravednici, uključujući Jovana Preteču. U ad se spremao da siđe Sam Gospod, istina ne zbog toga da tamo pati, nego da bi otuda izveo zatočenike.
Još nikome Gospod nije obećao da će ga uzneti u Carstvo Nebesko, čak je i apostolima obećao da će ih uzeti u Svoje boravište tek kada ih pripremi.
Pa zbog čega razbojnik pre svih zaslužuje milost, zašto se njemu tako brzo otvaraju rajska vrata? Usredsredimo se na duševno stanje razbojnika i na situaciju oko njega.
Čitav život je proveo u pljačkama i zločinima. Ali očigledno u njemu nije umrla savest i u dubini duše je ostalo nešto dobro. Predanje čak kaže da je on bio upravo onaj razbojnik koji se u vreme Hristovog bekstva u Egipat sažalio nad divnim detencetom i nije dozvolio svojim drugovima da Ga ubiju kada su zajedno napali na svetu porodicu koja je bežala u Egipat. Da se nije prisetio lika toga Mladenca, kada se zagledao u lice Onoga Koji je kraj njega visio na krstu?
Ali bilo tako ili ne, u svakom slučaju pogled razbojnika na Hrista je probudio savest u njemu. Sada je visio zajedno sa Pravednikom, zajedno sa „Najljepšim između sinova ljudskih“ (Ps. 45, 2), Koji tada „prezren bješe i odbačen između ljudi“, pošto nije imao „ni obličja ni ljepote“ (Isai. 52, 23).
Gledajući Ga razbojnik kao da se trgao iz dubokog sna. Postala mu je jasna razlika između Njega i sebe samog. Ovaj je nesumnjivi Pravednik, koji oprašta čak i Svojim mučiteljima i moli se za njih Bogu, koga naziva Ocem Svojim. A on je ubio mnogo žrtava, prolio je krv ljudi koji mu ne učiniše nikakvo zlo.
Gledajući Onoga koji je visio na krstu, on je kao u ogledalu video svoj moralni pad. Sve najbolje što je bilo skriveno u njemu, probudilo se i tražilo izlaz. On je postao svestan svojih grehova, shvatio je da ga je do tužnog kraja dovela samo njegova sopstvena krivica i nije imao koga da krivi. Zato je ogorčeno raspoloženje protiv izvršilaca kazne, koje je obuzelo razbojnika koji je bio raspet sa druge strane Hrista, a u početku i njega samog (Mt. 27, 44), u njemu zamenilo osećanje smernosti i skrušenosti. On je osetio strah od budućeg suda Božijeg nad njim.
Greh mu je postao odvratan i strašan. U duši on više nije bio razbojnik. U njemu se probudilo čovekoljublje i milosrđe. Sa strahom za sudbinu svoje duše u njemu se podudarila odvratnost prema izrugivanju nad nevinim Patnikom.
Nesumnjivo je i ranije slušao o velikom Učitelju i Čudotvorcu iz Nazareta. Ono što se događalo u Judeji i u Galileji je bilo predmet mnogih razgovora i tumačenja u čitavoj zemlji. Ranije nije obraćao pažnju na ono što je slušao o Njemu. Sada, našavši se zajedno s Njim i u jednakom položaju, on je počeo da shvata moralnu veličinu Njegove ličnosti.
Blagost, svepraštanje i molitva Hristova su zapanjili razbojnika. On je srcem shvatio da pored njega nije običan čovek. Tako se Bogu kao Svome Ocu u smrtnom času mogao obraćati samo onaj ko je zaista bio svestan sebe kao Sina Božijeg. Ne kolebati se u svom učenju o ljubavi i sveopštem praštanju, podnoseći svu niskost ljudske klevete i pakosti onih kojima je činio dobročinstva, mogao je samo onaj ko je bio najtešnje povezan sa izvorom Ljubavi ili je bio On Sam.
Razbojnik se setio svega čudesnog što je slušao o Onome Koji je sada bio raspet sa njim i toplo osećanje vere se rodilo u njegovom srcu. Da, On je sigurno bio Sin Božiji, koji se ovaplotio na zemlji, ali je neprekidno ostao u opštenju sa Ocem Svojim, Sin Božiji, koga zemlja nije prihvatila i koji se vraćao na nebo, Sin Božiji koji može da oprašta ljudima! U njemu se rodila nada da će izbeći osudu na posmrtnom sudu. Ako Isus moli Oca Svoga za one koji Ga raspinju, neće odbaciti ni onoga koji je sa Njim raspet. Treba se obratiti Njemu, da bi ga On koji sada deli njegovu sudbinu gorkih patnji, prihvatio i u Svome blaženstvu.
Istina, obraćanje Isusu rečima ljubavi i saučešća dočekaće podsmeh gomile koja je oko njih, koja mahnita i huli na Njega. Priznati Ga za pravednika i Sina Božijeg, znači skrenuti na sebe pažnju i gnev judejskih starešina. Iako oni ne mogu da mu nanesu više telesne patnje nego što je on već podnosi, kako će biti teško osećati oko sebe samo mržnju, kako će mu patnje postati teške kada i njemu počne da se ruga besposleni narod koji ovde galami!
Uostalom, šta je sada za njega gnev zemaljskih vlasti, šta mu sada znače podsmesi ljudski? Ma koliko je teško biti odbačen od ljudi na pragu smrti, još je teže biti odbačen od Boga. On ide na sud Božiji i samo Boga treba da se boji. Mora u poslednjim trenucima života uraditi ono za šta je još sposoban, da bi stekao blagonaklonost Božiju.
Neka svojim rečima on makar malo olakša Hristu patnje, neka se makar jednom od onih koji hule probudi savest i neka prestane da Ga ruži. Hristos, koji je obećao da će nagraditi za čašu vode koja se dade u ime Njegovo, neće ni njega zbog toga ostaviti bez nagrade. Neka oni koji Hrista ponižavaju i njega ponize sa Njim! To će ga još bliže povezati sa Hristom. Sa Hristom će deliti usud ovde, a Hristos ga zaboraviti neće ni u slavi Svojoj!
I evo, u huku glasnih podsmeha, poruga i psovki, on je počeo da savetuje svoga druga, koji je visio levo od Hrista da prestane da mu se ruga. „Zar se ti ne bojiš Boga, kada si i sam osuđen tako? A mi smo pravedno osuđeni, jer primamo po svojim djelima kao što smo zaslužili; a on nikakva zla ne učini. “ A potom se sa njegovih usta začuo smerni glas: „Pomeni me, Gospode, kada dođeš u Carstvu svome. “
To je bio vapaj bivšeg razbojnika, a sada novog učenika Hristovog, koji poverova u Hrista onda kada Ga raniji učenici napustiše.
„Razbojnik blagoslovi, a ja se odrekoh“ (sjedalen, glas 5), jecaše posle tužno sv. apostol Petar. U to vreme u Gospoda posumnjaše i svi ostali apostoli.
Čak i sv. Jovan Bogoslov, koji je nerazdvojno pratio svoga Učitelja i stajao kod Krsta na Golgoti, iako je nastavio da bude veran Isusu koji ga ljubljaše, ne imadijaše tada savršenu veru u Božanstvenost svoga Učitelja: tek posle Vaskrsenja, ušavši u prazan grob, u kome su ležali pokrovi i ubrus koji obavijahu mrtvo Telo Hristovo, on „vidje i vjerova“ da je Hristos vaistinu vaskrsao i da je Sin Božiji.
Apostoli su se pokolebali u svojoj veri u Isusa, kao u Mesiju, zato što su oni očekivali i želeli da u Njemu vide Cara zemaljskog, u čijem će Carstvu oni moći da sede „desno i levo“ od Gospoda.
Razbojnik je shvatio da carstvo poniženog i sramnoj smrti prepuštenog Isusa iz Nazareta „nije od ovoga svijeta“. Ali upravo to carstvo razbojnik je sada i tražio. Zatvarala su se za njim vrata zemnoga života, otvarala se večnost. Sveo je račune sa zemaljskim životom, sada je mislio na život večni. I na pragu večnosti razumeo je taštinu slave zemaljske i carstava zemaljskih. On je postao svestan da se veličina sastoji u pravednosti i u pravednom Isusu koga su nevinog mučili on je ugledao Cara pravde. Ne traži on od Njega slavu u carstvu zemaljskom, nego spasenje duše svoje.
Vera razbojnikova, koja se rodi iz divljenja Hristovoj moralnoj veličini, pokazala se jačom nego vera apostola, koji su bili opčinjeni uzvišenošću Hristovog učenja, ali su još uvek više verovali u Njega zbog čuda i znamenja koja je tvorio.
Sada se nije dogodilo čudesno izbavljenje Hristovo od neprijatelja njegovih i pokolebala se vera apostola.
Ali trpljenje, sveopšte praštanje i vera u to da ga čuje Otac Njegov Nebeski tako su jasno pokazali pravednost Isusovu, Njegovu moralnu uzvišenost da se, pošto je zbog nje poverovao u Hrista, nije mogao pokolebati onaj koji je tražio duhovni i moralni preporod.
A upravo je za tim i žudeo razbojnik koji postade svestan svog dubokog pada.
On nije tražio od Hrista da bude u Carstvu Njegovom „levo ili desno od Njega“, nego je svestan svoje nedostojnosti, smerno molio samo „da ga pomene u Carstvu svome“, da mu da makar najneznatnije mesto.
On je otvoreno pred svima ispovedao Raspetog Hrista kao Gospoda i molio Ga da mu se smiluje.
Smerna vera u Hrista učini ga ispovednikom. Po volji svojoj on beše čak mučenik, jer, pošto se ne uplaši da prizna za svoga Gospoda od svih odbačenog „Cara Judejskog“, na Koga beše usmerena sva mržnja bezbrojnog naroda koji se okupi tih dana u Jerusalim iz svih krajeva sveta na praznik Pashe i zajedno sa svojim starešinama i sveštenicima huljaše na Hrista, sigurno se ne bi uplašio ni da strada za Njega.
Tako je iskreno pokajanje razbojnika rodilo smernost i istovremeno se pokazalo kao pouzdan temelj tako čvrste vere kakvu u to vreme nisu stekli najbliži Hristovi Učenici.
Razbojnik koji poverovao pokazao je takav podvig za kakav tada nije bio sposoban nijedan od njih.
„Svaki koji prizna mene pred ljudima, priznaću i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima“, rekao je Gospod Isus Hristos.
Razbojnik je ispovedao Hrista, ispovedao Ga je pred mnogobrojnim narodom koji Mu se rugao, ispovedao Ga je tada kada se niko nije usudio da to učini i kada su čak i malobrojni učenici i žene, što Mu ostadoše verni, samo gorkim suzama svedočili o svojoj ljubavi prema Njemu.
Razbojnik je učinio to što su nekada učinila tri mladića u Vavilonu, odbivši da se klanjaju zlatnom liku koji je postavio Navuhodonosor na polju Duri i kome se klanjahu „svi narodi, plemena i jezici“ (Dan. 3, 7).
Poverovao je razbojnik u Gospoda koji strada, „ispovijeda Boga skrivenog“, pre svih je poznao Njega i silu vaskrsenja Njegova i udeo u Njegovim stradanjima, saobražavajući se smrti Njegovoj (Filip. 3, 10), pre svih je shvatio u čemu je „Carstvo što nije od ovoga svijeta“, razumeo „šta je istina“ (Jn. 18, 36-38).
On je prvi razumeo šta je Carstvo Hristovo, pa zato prvi u njega i ulazi.
On je prvi ugledao „Isusa Hrista i to raspetoga“ (1. Kor. 2, 2), prvi je propovedao „Hrista raspetoga, Judejcima sablazan, a Jelinima ludost; onima pak pozvanima, i Judejcima i Jelinima, Hrista, Božiju silu i Božiju premudrost“ (1. Kor. 1, 23-24).
Zato on prvi i oseća na sebi silu i mudrost Božiju, silu samilosne i preporođujuće ljubavi Hristove, prvi „začu zvuk sile Krstove, kao da se njime raj otvara“ (4. pesma kanona Vaznesenja).
Potpuno pokajanje zbog svojih grehova i zločina, iskrena smernost, čvrsta vera u Raspetog Gospoda Isusa Hrista Koji se predade stradanju i ispovedanje Njega onda kada čitav svet bješe protiv Njega – eto od čega se splete venac koji ovenča glavu bivšeg razbojnika kao pobednika i podvižnika, eto od čega je iskovan ključ što mu otvori dveri rajske.
Mnogi greše i nadaju se u pokajanje pre smrti, navodeći primer razboritog razbojnika.
Ali da li je neko sposoban za sličan podvig?
„Pomilova Gospod razbojnika u poslednji čas, da niko očajavao ne bi. Ali samo njega, da se niko previše ne pouzdava u Njegovo milosrđe“ (Blaž. Avgustin).
„Takav je kraj njegov! A kakav će naš biti ne znamo i nije nam poznato kakvom smrću umrećemo: da li će doći iznenada ili uz bilo kakvu najavu? “ (prep. Teodor Studit, „Pouka povodom iznenadne smrti brata“. )
Da li ćemo uspeti da se tada u trenu moralno preobrazimo i uzvisimo duhovno poput „pratioca Hristovog, koji glas mali izusti i veliku veru zadobi? Da nas ne ugrabi smrt iznenadna, ostavivši nam nade izneverene u pokajanje pred smrt? “ (beseda sv. Kirila Aleksandrijskog „O Strašnom Sudu“, objavljena u Velikom Časoslovu).
Zato: „Grešniče, ne odlaži pokajanje zbog grehova da oni ne bi sa tobom u drugi život prešli i opteretili te teretom neizmernim“ (Blaž. Avgustin, „Iliotropion“ sv. Jovana Tobolskog, knjiga 4, glava 5).
Primer razbojnika razboritog neka nas podstakne da ne odgađamo pokajanje, nego „da se razapnemo sa Hristom“ i da se „kajemo blago“ da bismo i mi na sebi osetili „sapatništva milost“ (molitva Simeona Novog Bogoslova). „A koji… raspesmo tijelo sa strastima i željama“ (Gal. 5, 24) staraćemo se za najskorije puno unutarnje svoje popravljanje, prepuštajući se potpuno volji Božijoj i moleći od Hrista milost i blagodat.
„Pokajanje razbojnikovo, Jedini Čovekoljupče, Hriste Bože naš, podaj i nama koji ti s verom služimo, i molimo Ti se: Pomeni i nas u Carstvu svome“ (Blažene vakrsni 4. glasa).
„Kao razbojnika razboritog, u trenu jednom što se raJa udostoji, Gospode, i mene drvetom krsnim prosvetli i spasi me. “

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*