Архипастирска васкршња порука 2016

Архипастирска васкршња порука 2016

ИРИНЕЈ ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ ЕПИСКОП MИТРОПОЛИJE АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКE СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Љубљеном монаштву, свештенству, свим синовима и кћерима, верној духовној деци наше свете Цркве у Аустралији и Новом Зеланду, из очинског срца препуног васкршње радости, честитамо овај велики и најсветлији празник поздрављајући вас надахнутим речима Светог Јована Богослова:

И видех ново небо и нову земљу . . . Свети град, Нови Јерусалим,
како са неба силази од Бога, опремљен као невеста која се украсила за свога мужа.
Онда чух силан глас са престола како говори:
„Ево, Божји шатор је са људима и Бог ће пребивати међу њима.
Они ће бити Његов народ и сâм Бог ће бити с њима.
Он ће им обрисати сваку сузу из очију и више никад неће бити смрти,
ни јада, ни јаука, ни бола више неће бити, јер је прошло оно што је било.“
(Откривење 21,1-4)

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Најљубљенији да би нам сâм Васкрсли Господ, који је извор живота, и то живота у изобиљу, вечнога живота, отворио духовне очи и изоштрио сва наша Богом дана чула, морамо свесно да се определимо за живот у Христу, јер је Он нас први заволео, створивши нас као продужење Себе – Своје Љубави – у овом свету и у овом веку. Но овај свет, који је Господ створио и запечатио Свом љубављу и лепотом (1. Мој. 1,31), захтева од нас пуну сарадњу са Победоносним Богочовеком како бисмо радосно ушли у Божји шатор и били Његов народ и да би Он био са нама и ми живели по вољи Његовог Оца Небескога и у Његовој победи.

Међутим, у овом свету још увек бива много тешкоћа и невоља јер многи не желе да прихвате Божју љубав и тиме Његову победу над последњим непријатељем – смрти! Радије би живели сами по себи и без Господа. Творчев ред и поредак су заборављени у многим савременим друштвима. Ево и код нас у Аустралији и Новом Зеланду много је оних који су можда и нехотице постали саучесници у савременој јереси секуларизма, они који живе са светом као мирјани т.ј. световњаци, а не лаици са Богом и по Божјој спасоносној вољи. Молитва, која се све више и више забрањује у јавном простору, се разумева као напорно трагање испразних религија, уместо као неограничени простор и време у коме се заустављамо и пунимо плућа надахнућем Духа Светога, у коме слободно дишемо истинском вером, одговорно размишљамо и испуњавамо се Његовм љубављу.

Смисао самог човека а тиме и заједнице, брака, родитељства и породице, који су непоколебљиви темељи сваког здравог, целисходног друштва потичу од самога Оца Небескога и налазе своје савршенство у иконоликости међусобног општења Свете Живоначалне Тројице. Данас се сâм смисао живота брзо уклања и бива замењен изобличеним друштвеним сенкама у којима се тешко може препознати народ Божји, они који се сабирају око Њега у шатору Његовом. Уместо сабирању око светости живота у Његовој скинији, децу нам данас уче о самоизолацији у тзв. „безбедни простор“ у коме мајка и отац нису више потребни; у којој брак који је по вољи Божјој није више битан; у којој брат и сестра нису више интегрални део нашег постојања. Човек је за овај свет само појединац, индивидуа, који живи сам по себи као самостално и самачко биће, без међусобног делења Богом даних дарова и живота, сасвим лишен светости заједнице.

Једино у Цркви, која је Мајка наша, још има места за нашу слободу. Иако, по Св. апостолу Павлу, морамо знати како „се треба владати у Дому Божјем, који је Црква Бога живога, стуб и основа истине“ (1 Тим. 3,15). Само у Цркви, иако носимо ожиљке овога света, можемо одлучивати о себи и другима према правим критеријумима и одговорити на питање: Какву нам наду може Црква понудити у одбрани од таквог облика секуларизма? Знајући да је нас ради Христос дозволио да Га светске силе прикују на дрво крста и да се нас ради препустио у савршеној послушности свом Оцу до саме смрти, е да би Ад разорио и васкрсао из мртвих. Сревши се са Васкрслим Христом сазнајемо да је Господ уклонио окове себичности и појединачности, остварујемо се као личности. Наше разумевање личности је оно у којем „лице“ представља догађај несводљиве јединствености и слободе од биланса створене природе. Само човек може да живи животом самопредајућег бића које се нуди у љубави, док индивидуа није у стању да подели своје дарове немајући другог са којим би остварила међусобни однос. „Јер Каин“, по Св. деспоту Стефану Високом, „љубави туђ, Авељу рече: „Изиђимо у поље“.“ (Слово Љубве – 1. Мој. 4,8). Заиста, највеће добро није срећа појединца, већ живот захвалности, радости и предавања.

„Јер је прошло оно што је било“, огреховљеност овога века, и постајемо свесни, много нам вољена децо духовна, да се управо овде и сада остварује „ново небо и нова земља. . . Свети град, Нови Јерусалим“ у коме ће Васкрсли Господ „обрисати сваку сузу из очију и више никад неће бити смрти“. Тога ради певајући од срца, „Блистај се! Блистај! Нови Јерусалиме! Јер слава Господња на теби засија. Ликуј сада и весели се, Сионе . . .“ радосно вас поздраваљмо, јер Живот живи!

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
Дано у Сиднеју, о Васкрсу 2016. године.
Ваш искрени молитвеник пред васкрслим Христом,
+ИРИНЕЈ
Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*